Bora Đorđević i njenog život uvek je bio zanimljiv jer je živeo ronkenrol, dosta nastupao, ženio se tri puta i kroz stihove pesama izražavao sve što mu je na duši. Kako kaže, rodni Čačak ga je oblikovao, a onda se u Beogradu nadogradio.
– Čačak me formirao, a Beograd je bio san. Čačak mi je stanje duha, mi se šalimo na jedan specifičan način, malo jedan surov humor. Škola i mama nisu uspele da me smire, ali me je poslednja supruga ukrotila. Mama je bila profesor srpskog i ruskog, ona je bila i glumica amater, pa sam puno čitao kao klinac. Čak sam progoreo jorgan jer sam lampu podvukao pod njega kako bih do kasno čitao. Tata je bio strog i bunio se na moje zanimanje, ali kasnije me je podržao kada je čuo da to ima smisla. Sluh sam od oboje nasledio, otac je voleo ozbiljnu muziku, prisetio se Bora detinjstva u jednoj emisiji i otkrio da se u njegovoj glavi ništa nije promenilo od tada.
– Srećan sam što sam živeo u 80im godinama gde su bile prave vrednosti. Posle su počele da se gube i srećan sam što sam pri kraju puta i što neću doživeti dekadenciju i propast koja vlada svetom. Ja živim kao da neću da umrem, nikada ne pričam o prolaznosti vremena. Smrti se ne treba plašiti i to je jedna od pesama na novom albumu. Nemam osećaj da sam mator, telo me izdaje, teže hodam pa sedam dok pevam, ali pevam. Ne pevam nogama, ali sam sam duhovno i dalje u pubertetu, kroz osmeh ističe.
