Radoš Bajić ima karijeru koja traje više od 45 godina. Sada je glumac progovorio o monografiji „Moj život, moja priča“.
Na više od 350 stranica ove vredne knjige prikazan je profesionalni i životni put – od rođenja do današnjih dana.
Radoš Bajić za Blic je progovorio o svom privatnom životu, ali i karijeri koja traje pola veka.
Nedavno ste završili snimanje velikog filmskog i TV projekta o operaciji „Halijard“. Da li je rano za objavljivanje monografije koja sumira vašu karijeru?
– Znam da jedna ovakva knjiga uvek nagoveštava poslednju etapu profesionalnog rada i jesen života svakog stvaraoca. Monografija nije moje htenje. Po propozicijama nagrade za životno delo „Pavle Vuisić“ koju sam dobio 2018. godine bio sam u obavezi da je objavim. Pune četiri godine sam sarađivao na pripremi knjige koja je fokusirana na moj profesionalni rad u celini, ali i na moj život od rođenja do danas. U kojem moja porodica zauzima centralno mesto, što se u knjizi nije moglo sakriti.
Kada se posle skoro četvrt veka osvrnete na svoj život i karijeru šta vidite?
– Kad sagledam period od sedamdesetih godina prošlog veka i svojih prvih glavnih uloga do danas vidim borbu, uspone i padove, pobede i poraze. Tokom rada na ovoj knjizi i sam sam bio zatečen saznanjem koliko toga je iza mene. Koliko uloga, filmova, TV serija i svega onoga što čini profesiju filmskog glumca. Kasnije, u drugoj fazi karijere, i scenariste, producenta i reditelja.
Za sebe kažete da ste filmski glumac, zbog čega ste tako malo u svom radu posvetili teatru?
– Zato sto sam sa svojom suprugom Milenom egzistencijalno krenuo od totalne nule. Od dve kašike i dve viljuške. Morao sam da se borim za goli život porodice koju smo Milena i ja nakon studenske ljubavi krenuli da stvaramo veoma rano. Pozorište je važna i lepa građanska institucija kulture koja je podrazumevala da mladi glumac na početku karijere ima elementarne uslove za život. Tako bi mogao da odgovori potrebama stvaralačkog i kreativnog procesa, da ceo dan bude na probama i da uveče igra predstave. A ja to nažalost nisam imao. Bez obzira što sam odmah nakon diplomskog ispita dobio poziv za stalni angažman u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Zvuči paradoksalno, ali rad na filmu i televiziji je tada, i dugi niz godina kasnije, omogućavao skroman ali pristojan život moje porodice.
Spadate u retke umetnike koji su radili u vreme velike jugoslovenske kinematografije. Koliko se razlikuje od današnje slike srpske filmske i TV produkcije?
Razlike su ogromne. U vremenu koje pominjemo kinematografija je bila umetnost, a danas je industrija. Nekada se film snimao i stvarao po godinu, dve, pa i tri – danas živimo u vremenu instant kinematografije. Sve je sad i odmah, a kad je brzo, onda je i kuso. Dobro je što danas ne snima samo onaj ko neće. Uprkos dobrim okolnostima što u socijalnom smislu filmski radnici, glumci i autori imaju posla.
Nikada niste hteli u politiku?
– Nisam hteo tada i ne želim ni sada…
Serija “Selo gori” je obeležila jedno vreme. Da li smatrate da je vaša serija “Selo gori” velika?
– Verujem da jeste jer je obeležila vreme svog nastajanja – pored toga što je još uvek najgledanija TV serija na srpskom medijskom prostoru, pa i šire, što je bila ogroman produkcijski zahvat, i danas je voljena i rado gledana.
